Македонска народна прича, прочитана у књизи коју је пронашла у библиотеци Филозофског факултета у Сарајеву, била је довољна инспирација за Марију Шормаз да све то преточи у креативан концепт.
Наиме, према тој причи (у којој краљ не жели да да своју ћерку за сиромашног дечака, али зато што је љубав искрена дечаку помажу шумске животиње), Шормаз је недавно одржала радионицу у Скопљу, у којој су улоге из бајке одглумили сами учесници на тренингу, а затим своја унутрашња искуства пренели на цртеже, који су приказани на изложби у Центру за културу „Јадро“.
*Драга Марија, долазите код нас из Београда и у “Јадру” сте представили изложбу која је део ваше нове идеје и концепта.
-Да! Врло се радујем овој изложби и жељно ишчекујем одазив и реакцију публике из Скопља.
Како се зове ова изложба и шта је претходило изложби?
-Изложба се зове „Корени и откровења- чаробни пут кроз македонске народне приче“, а то је и име овог пројекта који радим у Скопљу од 10- 23 децембра 2024 године. Пројекат је изабран на конкурсу Culture Moves Europe – Call for individual Mobility, који је један од пројеката Креативне Европе (Creative Europe). Циљ оваквих пројеката је међукултурно повезивање, упознавање са културном сценом других земаља и отварања могућности за нове сарадње и пројекте као и креативан рад који кулминира у овој изложби. У склопу пројекта направљена је и радионица „Од бајки до данас“ у којој се на један интегративни начин, преко ликовне уметности, наративног приступа и психолошких метода открива веза између човека и природе, некад и сад, проучавањем архетипова македонског народног предања. Учесници су у току процеса улазили у улоге из одабране бајке (животиње – архетипове) и добијали дубље увиде у осећања и доживљаје из тих перспектива. Након тога су све доживљено преносили на папир.
Да ли су цртежи довољно добри да буду приказани на изложби, односно шта треба да нам кажу?
-Цртежи су изврсни! Скоро је невероватно колико се у сваком од нас крије један стваралац. Сваки цртеж описује врло верно архетипски принцип који је учесник представљао и то на врло јасан начин. Учесница која је била у улози орла, нпр., који је у овој бајци представник за вишу свест и везу са духовним, је направила кружни, свеобухватајући облик у коме бивствује целокупан живи свет приказан дрвећем, птицама, цвећем. Током процеса у радионици нико није знао симболику и значење своје улоге, а након тумачења инструкторке, видели смо колико су се ови увиди аутентично пресликали на папир.
Овај метод, за ослобађање од унутрашњег немира или конфликта цртањем, као креативна терапија, да ли је користан за ове наше просторе?
-Користан је у сваком простору, а поготово у нашим подручјима која су стално изложена економским и политичким кризама и живот је прилично нестабилан и под стресом. Потребно је да се човек умири и посвети за тренутак својим емоцијама и да их прихвати и обради. Овај поступак управо то ради.
Чиме се Ви као појединка бавите у уметности? Да ли сликате, стварате нешто?
-У последњим пројектима ми је главна тема однос човека и природе и рециклажа, социјалне теме из наше свакодневнице, положај жена, економски проблеми и слично. У пројектима интегришем ове појаве и приказујем их на људима приступачан начин, често их укључујући у креативни процес кроз инерактивне радионице. У пројекту The Rime of the Ancient Mariner, кроз симболику чувене поеме указујем на казну која следи, уколико не поштујемо мајку природу која нам несебично помаже.Тема коју често провлачим је и однос некад и сад, прошлост и садашњост, јер нам такво компаративно сагледавање врло јасно показује где смо на свом путу и да ли пратимо праву стазу. Постављам питања и кроз симболику прича и фолклора наводим да посматрач сам дође до закључака и стекне целовитију слику стварности.
Еколошке боје су ваш алат, како их припремате? Колико су они корисни данас, када смо окружени загађењем и чинимо све што можемо да се заштитимо од загађења?
-Волим природне материјале и боје, више ми пријају. Постојао је покрет у уметности Вилијама Мориса на почетку индустријализације „Аrts and Crafts“. Уметници су указивали на проблеме које ће индустријска револуција изазвати- унификација, обесмишљеност рада на покретној траци, предмети губе топлину ручног рада и покушали су да одрже занат и занатске предмете. Сваки материјал и сваки облик има своју енергију којом делује, и иако можда тога нисмо свесни, то итекако утиче на нас јер смо и ми људи, веровали или не, део ове природе. Зато је најбоље користити природне материјале који су у резонанци са нама. Ове боје се праве једноставно, розе и љубичасте нијансе се добијају од бобичастог воћа, цвекле, црвеног лука, жута од куркуме, браон од кафе, ловоров лист даје благо наранџасту боју. Мешањем ових боја и дужим излагањем, гушћом смесом, добијамо интензивније и блаже тонове.
Када сте студирали и живели у Атини, која је позната по уметности и изложбама, да ли сте често посећивале галерије и изложбе?
-Доста сам се шетала градом. Волела сам да насумично без циља обилазим разне крајеве и фотографишем. Тада и налетим на неку изложбицу или натпис „Отворени уметнички студио“. Грци су врло опуштен народ и воле живот. Живи се полако и ужива се. Код њих има доста малих, скривених простора где се крије нека изложба или музички наступ, то је врло бајковито. Посетила сам и изложбу немачких експресиониста у великој галерији савремене уметности, а Марина Абрамовић те године направила предавање на Атинској ликовној академији. Може се рећи да је Атина одолела нападима глобализације и сачувала своје чари културне предстонице.
А каква је ситуација у Београду? Има ли довољно изложби, дешава ли се нешто добро по том питању?
-У Београду се на неки начин више осећа та „борба за голи живот“, има галерија и алтернативних центара, али не у толикој мери, за уметност се овде нема толико времена, јер смо у сталној борби било због економске или политичке ситуације.
Како Вам се допало Скопље, ноћни живот, нова пријатељства? Хоћете ли нам поново доћи са овом истом или сличном радионицом?
-Скопље ми је оживело југоносталгију. Била сам први пут на реци Вардар. Овде је топло, људи су топли, дружељубиви и пријатни, то ми јако прија. Волим македноске народне песме и иста та милина народа се осећа и у македонској народној музици. Београд је мој град, ту сам одрасла и волим га, али је он модеран, ужурбан, послован и већа је индивидуалност. Људи од посла и превоза немају времена за пуно дружења. Волела бих поново да дођем , да имамо још више учесника и још више продубимо и раширимо ову тему.
На крају, у суштини тема радионице била је однос људи и природе. Какав је ваш закључак или коментар на ту тему?
-Човек и природа, пријатељи или непријатељи. Мој је закључак да се данашњи човек у односу на оног из прошлости много одвојио од природе. Он живи неким својим животом, затворио се у градове, оградио се од ње, не осећа ни њу ни себе. Фали нам „орао“- виша свест, што једино можемо да развијемо у блиском контакту са природом, без страха. А природа, пулсира и живи пуним плућима од памтивека до данас. У радионици смо стекли увид да је човек не може угрозити, али, уколико је не поштујемо и ругамо јој се, она нас може одбацити и на суров начин казнити као у песми „The Rime of the Ancient Mariner“. Берт Хелингер је у констелацијама говорио о космичким законима у породичном систему, а природа је део наше породице, наша пра пра Мајка.
(Линк до македонска верзија)
Валентина Ѓоргиевска Парго
