Професор др Светлана Смолчић Макуљевић је редовни професор Историје уметности и дизајна на Универзитету Метрополитан у Београду.
Ова изузетно значајна и еминентна професорка, посвећена научном истраживању и тумачењу духовног наслеђа Македоније и Србије, пре само месец дана посетила је Скопље на академском нивоу, и одржала импресивно предавање за студенте и бројне посетиоце, откривајући ствари које смо чули по први пут.
*Недавно сте посетили Институт за етнологију и антропологију у Скопљу и одржали заиста занимљиво и необично предавање. Испричали сте нам легенде из западног дела Македоније, а Ваше предавање је садржало занимљиве аспекте етнолошког и културног наслеђа Македоније. Како сте дошли на ову идеју?
-Предавање “Представе Других у Страшном суду у визуелној култури Балкана” одржано на Институту за етнологију и антропологију, подржано је пројектом Ерасмус+ Мобилности, у оквиру кога је развијена нова научна сарадња са Универзитетом Свети Кирило и Методије у Скопљу. Моје предавање плод је деценијског интересовања за ову тему, али је посебно подстакнуто теренским истраживањем у оквиру Малореканске летње школе, која се традиционално, у организацији МАНУ и др Саше Цветковског одржава ове године већ по пети пут у области дебарске свете горе у којој се налази и црква у селу Гари, чије сте примере Страшног суда имали прилике и да видите. Црква у селу Гари, у западној Македонији, чува занимљиву композицију Страшног суда, коју је осликао и чувени зограф Дичо Зограф, али укључује и представе које помињете. Наиме реч је о ритаулима магијског бајања, које је у пракси присутно током 19. века на територији Македоније, а које је у црквеном сликарству приказано у форми визуелне осуде. Занимљива ликовна решења осуде магијског бајања и “бајачки” представљају специфични садржај Страшног суда, карактеристичан за сликарство македонских цркава. Нагласила бих да ми је у истраживању антрополошког културног наслеђа Македоније велику подршку пружио искусни и међународно реномирани етнолог, проф. др Љупчо Ристески.
*Да бисте испричали све што сте предавали, предуслов је да дуго истражујете и истражујете. Колико времена сте били посвећени овим студијама, с обзиром да иако живите у Београду, имате порекло и из Македоније, па сте често долазила овде.
-Моја веза са Македонијом је мистична, али и природна. У Македонији су се родили моји деда и баба, ту је своје детињство провела моја мајка, а ја своја прва летовања. Када сам почела да се бавим историјом уметности, као ђак Гордане Бабић, а касније и Ивана Ђорђевића логичан избор била је Македонија и њени средњовековни споменици. Македонија је Елдорадо Балкана када су у питању споменици визуелне културе, али не само средњег века, већ и поствизантијске уметности и визуелне културе 19. Века. Волела бих да буде још више радова који су посвећени визуелној култури ове земље, будући да су уметност и визуелна култура Македоније заиста чаробни у свим својим сегментима.
*Ваше искуство у настави је засновано на заиста снажној и богатој биографији. Ваш докторат датира из 2014. године, а у Бечу сте докторирали на тему „Чудо и његов свети простор у визуелној култури средњовековног Балкана“. О чему говори овај докторат?
-Хвала на овом питању, тренутно радим на публиковању свог доктората који је у свом времену поставио различита контекстуална питања везана за визуелизацију чуда, о којима знамо из писаних извора. Наиме мој докторат успоставља, на појединим примерима по први пут, конекцију између чуда, као феномена и његове материјализације у оквиру визуелне културе Балкана. Надам се да ће читаоци желети такође да читају и ову књигу.
*Провели сте неко време у Бечу. Где се осећате пријатније као професор, овде или тамо? Учему је заправо главна разлика?
-Као студент докторских студија била сам укључена у занимљив пројекат дигитализације византијског културног наслеђа, који је водила моја менторка на докторским студијама, сада емеритус проф. Лиоба Тајс. Тако су поједине моје ауторске фотографије манастира Трескавца, али и српских средњовековних споменика ушле у базу фотографија, која сада, колико знам припадају фундусу Европеане. У Бечу нисам предавала, али је Беч фантастичан град са савршеним условима за научни рад. Тамо сам стекла богато академско искуство, које данас у педагошком раду преносим својим студентима.
*Ово није Ваш први наставни наступ овде. И раније сте овде учествовали на научним скуповима. Светски конгрес јеврејских наука и Међународни византолошки конгрес је још једно Ваше достигнуће у којима се помињу споменици из Македоније. Реците нам нешто и о томе.
-Да, учествовала сам на бројним међународним конференцијама, конгресима, скуповима у последње две деценије, а неки су се везани за јеврејске студије одржали и у Скопљу. Али заиста 2022, година после пандемије је била занимљива. Истакла бих да сам те године на 18. светском конгресу јеврејских наука на Хебрејском универзитету у Јерусалиму, као предавач по позиву, (keynote speaker) у оквиру Ладино секције 2022. у сали Сената одржала предавање на тему: The Image of Jews in the Visual Culture of the Ottoman Balkans (Fifteenth-Seventeenth Centuries), док сам на 24. међународном конгресу византијских студија, који се одржао исте године у Венецији на Универзитету Ca’ Foscari (Ca’ Foscari University of Venice), имала два излагања на теме: Designed and visualized landscape: Moving bodies and artificated nature и The Interplay Between Byzantine Art and Postmodern Design. На калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу (UCLA) сам у новембру 2022. на 48. годишњој конференцији Удружења византолошких студија Северне Америке (BSANA, Byzantine Studies Association of North America) презентовала свој рад: Mysterious Tombs: Visual Memory of Saints Anchorites in the Interiors of Medieval Churches in Serbia, који је део мојих истраживања о визуелној меморији у култури средњег века.Тачно је да су примери визуелне културе средњег века, поствизантијског периода, као и 19. века са територије Македоније за мене изузетно инспиративни по својим различитим визуелним порукама и значењима у времену у коме настају, које се трудим да пренесем како научној, тако и широј публици.
*Дошли смо до главне тачке овог интервјуа. Манастир Трескавац и Прохор Пчињски представљени су у неколико Ваших научних радова и књига. Шта је то што истичете када су у питању ови манастири, значајни за македонску духовну историју?
-Занимљиво је да се моје истраживање историје и култног места манастира Трескавца поклопило са рађањем новог монаштва и нове религиозности у Македонији. Сећам се да је манастир након 2000. године био обновљен и оживљен монасима. Људима је било чудно како смо мој муж и ја могли да недељу дана проведемо са јако малом децом сами у манастиру, у том тренутку доступан искључиво колским путем, који се када падне јача киша урушавао. Тада су млади монаси, готово нечујно, али у потпуности посвећени вери и чувању манастира, увели воду у манастирске конаке, спровели нову струју и обновили конаке. Међу њима је тада био и отац Мојсеј Тодоровски, који сада живи у селу Лагово. Од монаха смо сви научили како се води брига о културном наслеђу у правом смислу те речи и води манастирска економија. Многе ствари које су описане у средњовековним повељама постале су ми јасније у живој савременој монашкој пракси. Манастир Трескавац је саграђен на светој планини, која је још од античког периода повезана са култом богиње Артемиде и Аполона. У хришћанском периоду ова света гора је сакрализована у складу са хришћанским ритуалима о чему сведоче ранохришћанске мермерне плоће из ранохришћанског периода са представама крста. У византијском периоду у манастиру се негује чудотворни култ Богородице. О манастиру ће бригу водити византијски, бугарски и српски средњовековни владари. Српски средњовековни владари, краљ Милутин и краљ Душан дароваће и обновити манастир, дати да се фрескоживопише јединственим иконографским програм црква посвећена Успењу Пресвете Богородице. Средњовековни владари поштују чудотворни култ Богородице Трескавачке, што јасно истиче у својим повељама краљ и будући цар Душан.
Веома често се света гора везује за моћ и култ Мајке Божије, и света гора Атон је врт Пресвете Богородице. Средњовековни владари су често своју моћ везавали за чудотворне култове. Али не само владари, већ и властела, о чему сведоче, како трескавачке повеље краља Душана, тако и задужбине.У Трескавцу је своју задужбину, једнобродну црквицу принео Богородици Трескавачкој средњовековни тепчија, заједно са својом женом. Функција тепчије, дворјанина, везује се за расподелу земљишних поседа и одређену војну функцију. Такође енохијар Дабижив цара Уроша сахрањен је у Трескавцу, сећање на њега чува мермерна плоча узидана у северни зид цркве. Енохијар (грч. οινοχοος) је био пехарник, односно виноточа на српском средњовековном двору. Култ Богородице Трескавачке био је важан за бројне македонске еснафе 19. Века. Тако су прилепски еснафи оставили своје плоче у манастиру и претпостављамо да су имали и своје собе у велелепним конацима, као што је то било некада у манастиру Светог Јована Бигорског. Сећања бројних прилепчана сведоче како се о празнику Велике Богородице, за манастирску славу Успења Пресвете читав Прилеп пешке у реци поклоника пењао до овог светог места. Сличне примере ходочасничких река можемо данас да видимо код светиње Светог Василија Острошкг у Црној Гори. Свети Прохор Пчињски је анахорета, монах који се подвизавао у пчињској пустињи, и који је као захвалност за своје чудотворно пророштво византијском цару Диогену IV у 11. веку задобио своју задужбину. Ту првобитну византијску задужбину је обновио такође краљ Милутин у 14. веку, али су манастир даровали и украшавали уметници у потоњем периоду који су долазили из града Кратова. Чудотворне мошти из којих је текло миро чувају се у срцу манастирске цркве, а култ је био толико велики да су исцељење од овог чудотворца очекивали не само хришћани који су долазила из околине Врања, са Косова и Метохије, Куманова, централне Србије, него и Албанци.
*Нисам Вас у овом одговору прекидала питањима, иако сам била радознала, али сте открили доста ствари које вреди знати. Неки од њих описани су у Вашој књизи о манастиру Трескавац, који је добио награду за најбољу књигу из области историје уметности УЛУПУДС-а (Удружења уметника примењене уметности и дизајна) на Сајму књига у Београду 2019. године. Како сте направили ту књигу? Да је уложено много труда и истраживања, сасвим је јасно.
-Велика је част добити награду тако значајног уметничког удружења са дугом традицијом у Србији и на Балкану. Књига Манастир Трескавац је проистекла из мог академског образовања и везана је за моје магистарске студије, стим да је надограђена у бројним сегментима. Књига је настајала дуго, али још док сам радила на њој била сам свесна да културни контекст манастира Трескавца подразумева укључивање различитих научних дисциплина и да је велики изазов за једну особа да укључи у историјско уметничка истраживања дисциплине као што су дипломатика, историја повеља, археологија, историја архитектуре, визуелна култура, историја цркве, епиграфика, антропологија итд. Уметност која је настајала у различитим временским периодима посматрана је у контексту, а то значи да су осим програмских и ликовних идеја анализиране и иконолошки, религиозни и политички утицаји на уметност у периоду од 14. до 19. века. Намеравам да у енглеско издање ове књиге буду укључени и објекти визуелне културе који се тренутно не налазе in situ.
*Бавили сте се женском историјом у средњем веку, још једна тема којој сте били посвећени. Тема која је и данас недовољно позната. Шта се открили о женској историји у средњем веку. Да ли је то исти онај утисак који ми имамо да су жене тада биле неуке, са погнутим главама, да су их спаљиваљи због глупих разлога, да нису допринеле много уметности и књижевности. Или је све било другачије?
-Женска историја уметности је нешто што ме одувек занима и док женске и родне студије нису биле толико популарне у историји уметности Балкана. Како су некада живеле жене? Како су жене биле представљене? Како су се облачиле и украшавале? Како су жене саме себе представљале у јавности? Како су жене забележене у културној историји? Један од мојих првих научних радова из давне 1998. посвећен је управо жени: Монахињи Јефимији, деспотици, жени, мајци, кћерки, уметници, песникињи, везиљи и њеној вези са Хиландаром. Касније сам на докторским студијама у Бечу имала привилегију да учим о родним студијама од историчарке Маргарет Малет, која је баш у то време била гостујући предавач у Бечу. Средњевековна историја жена нас учи да колико год су женске историје понекад трагичне да су жене биле видљиве и моћне, као и да су врло добро знале да користе визуелну културу како би своју присутност учиниле видљивом кроз материјалне објекте. Жене су узимале своју слободу не чекајући да им се она да. Учећи на примерима хришћанске историје жене су у средњем веку креирале дела која су постала визуелни и културни модел будућим генерацијама.
*Имате много књига, публикација. Можете ли нам дати бар неке од наслова и о чему говоре они који су привукли највећу пажњу?
-Немам превише књига, могло је да их буде више. Али занимљиво је да у овој години излази једна мала публикација која носи назив Пет жена српске средњовековне културе и за коју се надам да ће привући пажњу читалачке публике.
*Има много тема за разговор са Вама, али не можемо да покријемо све одједном. А имали сте и своје изложбе, има о чему да се прича… Шта је следеће на пољу историје уметности?
– У свом педагошком раду, будући да предајем студентима дизајна имам привилегију да радим са уметницима, па сам се трудила да студентима историју дочарам из угла приватних прошлости. Тако су настале изложбе Средњи век и дизајн, Први светски рат у породичним албумима, Дизајн носталгије, Дизајн сећања, Дизајн и историја спорта и многе друге. Попут уметника и ја као историчарка уметности радим на различитим пројектима, јер планова је заиста много. Као што су рекли бројни уметници уметност спашава свет и то је једино поље у коме је човек аутентичан, оригиналан и различит од свих других бића на овоме свету. Због тога историчари уметности увек имају инспирацију.
Отворена сам за све пројекте, изузетно ме занима визуелна култура Балкана у политичком и друштвеном контексту, представе Других, Јевреја, женска историја, дизајн и волела бих да у будућности много више сарађујем са колегама из Македоније на различитим пројектима визуелне културе.
*Као шлагворт- које је највеће чудо у Вашем досадашњем наставном и истраживачком раду? И наравно, шта је највећи изазов?
Највеће чудо јесте чудо живота и то што могу да уживам како моји студенти, уметнице и уметници дају живот бројним атрактивним артефактма, али и новим наследницима, који се рађају.
*Хвала вам на изванредном интервју и дозволите ми да га завршим фотографијама на којима Ви светском шампиону Новаку Ђоковићу уручујете каталог ваше изложбе, који ће сазнати више о духовним вредностима Вашег рада, што оставља вечни траг…
-Поклонила сам нашем тенисеру Новаку Ђоковићу, каталог са изложбе „Први светски рат у породичним албумима”, с обзиром да је и његов прадеда Новак Ђоковић, по коме, сада и олимпијски победник носи име и на кога изузетно личи, био учесник Првог светског рата и Балканских ратова, чија смо документа о доласку из Америке да би учествовао у овим ратовима и фотографије изложили у част обележавања стогодишњице Првог светског рата, захваљујући мојој студенткињи Милени Ђоковић, којој је он такође деда…
Валентина Ђоргиевска Парго, уредник у КулАрту
(македонска верзија)
